Page:Мокшанские песни (М. Е. Евсевьев, 1897).djvu/23

From Wikisource
Jump to navigation Jump to search
This page has been proofread.

— 21 —


Равд́ж́а п́иваҥкса — шапам в́инаҥкса.
Ќӓд́изы̃н́ с́ӓвы̃н́ валда фанар́н́ӓ,
Ома ќӓд́изы̃н́ — јакст́ер́ брат́ина.

За чернымъ пивомъ — за горькимъ виномъ.
Въ (одну) руку я взяла свѣтлый фонарикъ,
Въ другую руку — красный побратимъ.

25.

Кодак мон мол́ен́ — Фанар́т́ нолдајн́ӓ,
Фанар́т́ нолдајн́ӓ — брат́имт́ путы̃н́ӓ.
Варжаксты̃н — тоса мон́ц́ен́ ќефтаз́ӓ.
Вазы̃н́ кы̃ргаксы̃ц сон́ц́ен́ ќад́сы̃нза.
Шама ќед́стэнза сон́ц́ен́ в́из́д́елгац́,

25.

Какъ пришла я туда — фонарь спустила (въ погребъ).
Фонарь спустила — побратимъ поставила.
Какъ взглянула я — тамъ мой деверь сидитъ.
Телячій ошейникъ у него въ рукахъ.
Самого себя устыдился онъ, —

30.

Кода-вы̃к т́ӓјен́ из́ел́ п́ишкад́ӓ.
Эс́ јожо-шыды̃н́ мон м́ен́ин́ тоста.
Тоса куч́еман́ омы̃ц́е в́ен́е
Мон́ с́ева куду салаф котф иҥкса.
Кодак мон мол́ен́ — ќефтаз́ен́ н́ӓјӑн́.

30.

Ничего мнѣ не сказалъ онъ,
Отъ погибели я избавилась тамъ.
Потомъ послалъ меня въ другую ночь
Въ мякинницу за крадеными холстами.
Какъ пошла я туда — увидала деверя.

35.

Кодак н́ӓјӓн́ӓ а мон п́ишкад́ен́:
М́ӓс́ен́д́ат т́ӓса — м́ӓз́е ваны̃ндат?
Шама кед́т́енза сон́ц́ен́ виз́д́елгац́,
Кода-вы̃к т́ӓјен́ из́ел́ п́ишкад́ӓ.
Мон салаф котфны̃н́ ќад́изы̃н́ с́ӓвы̃н́,

35.

Какъ увидала его, — я спросила:
— «Что ты дѣлаешь здѣсь — что высматриваешь?
Самого себя — устыдился онъ,
И ничего не сказалъ онъ мнѣ.
Я взяла краденые холсты на руки

40.

Кодак с́ӓвы̃н́ӓ — куду кандын́ӓ
Мон куд кучкат́и котфны̃н́ јордајен́.

40.

Какъ взяла я ихъ — домой принесла,
Я на средину избы холсты бросила.



Вај Софан́ коса уды̃м васты̃н́ац,
Вај Софан́ коса вајмам васты̃н́ац?
Од гор́н́иц́аса — в́ер́е покојса.

Гдѣ у Софьи мѣсто спальное?
Гдѣ у Софьи мѣсто для отдыха?
Въ новой горницѣ — въ верхней комнатѣ.

45.

Вал́мава сувас́т́ — ворт разбојн́икн́ӓ.
Вај мац́икс пы̃рдаз́ Софан́ с́алдасканц
Вај парц́икс нолдаз́ јакст́ер́ в́ер́н́анза.
Улц́аса ашч́и Софан́ акл́ӓн́ац.
— «Нолдамак ц́ора — мон куду тујан.

45.

Въ окно залѣзли тѣ — воры разбойники,
Какъ гусю свернули — шейку Софьину.
Какъ шелкъ пустили — ея кровь алую.
На улицѣ сидитъ Софьина золовушка.
— «Отпусти меня, молодецъ — я домой пойду,

50.

Кат́и м́ӓс р́изнај мон́ с́ед́ин́аз́ӓ.»
Кодак нолдаз́ӓ — и-с́т́ир́ лас́кы̃з́ тус́.
Варжаксс́ правулкав — јакајх́т́ ворт-разбојн́иќн́ӓ.
Горн́иц́ вал́мат́и путф куц́эман́ӓ.
Вал́мава комы̃ц́т́ кы̃ртапа ломат́.

50.

Почему-то мое сердечушко ноетъ»
Какъ отпустилъ ее — она бегомъ пошла.
Взглянула она въ проулокъ — тамъ ходятъ воры-разбойники.
Къ окну горницы поставлена лѣсенка.
Изъ окна спрыгнули нагіе люди,