Page:Мокшанские песни (М. Е. Евсевьев, 1897).djvu/22

From Wikisource
Jump to navigation Jump to search
This page has been proofread.

— 20 —

XVI.
1.

Р́езапан́ Софас́ — п́ӓш́ӓ роҥгы̃н́ӓс́.
П́ӓш́ӓн́ в́ед́ы̃рка — Софа пот́ӓн́ӓс́,
Торкан́ калац́а — акша шаман́ас́.
Софа озы̃нды̃ — Р́епкан́ цер́кавса,

1.

У Резеповой Софьи — станъ что липовый,
Груди у Софьи — что ведерки липовыя,
Что базарный калачъ — бѣлое личико ея.
Софья молится въ Ряпковской[1] церкви,

5.

Р́епкан́ цер́кавса — в́ид́и ш́ир́иса,
В́ид́и ш́ир́иса — Хр́истоз́т́ иҥгы̃л́ӓ,
Хр́истозт́ иҥгы̃л́ӓ — аҥѓел́х́н́ен́ јоткса.
Фќӓ ш́ир́есы̃нза — ишкан́ аван́ац,
Ом(а) ш́ир́есы̃нза — С́омар́ес́ — павац,

5.

Въ Ряпковской церкви — на правой сторонѣ,
На правой сторонѣ — передъ самимъ Христомъ,
Передъ самимъ Христомъ — между ангелами.
По одну сторону — ея матушка родимая,
По другую сторону — жена Сёмина «Павай»[2]

10.

Сомар́ес́ — Павац — сон́ц́ен ал́ѓер́вац.
Кува озы̃нды — Софа авар́д́и,
Кува авар́д́и — пр́ӓн́ӓнц јӓвы̃л́ӓј.
— «Ох-ај, Софан́ӓј! — ох-ај, с́т́ир́н́ез́ат!
М́ӓс из́ит́ јака оч́иж́ин́-ш́ин́ӓ,

10.

Жена Сёмина-Павай — ея сношельница.
И молится Софья — и плачетъ она,
И плачетъ она — про себя разсказываетъ.
— «Ужъ ты, Софьюшка, ужъ ты, доченька!
Что не приходила ты въ первый день Пасхи,

15.

Оч́иж́ин́-ш́ин́ӓ — мон́д́ејэн́ ин́ж́икс?»
— «Ох-ај аван́ӓј, ох-ај д́ӓд́ӓн́ӓј!
Т́ата кул́акса эр́аман́ӓз́ен́,
Тон кул́аксака имаман́ӓз́ен́:
Оч́иж́ин́ в́ен́ӓ шавы̃мс јораман́, —

15.

Въ первый день Пасхи — ты ко мнѣ въ гости»?
— «Ужъ ты матушка, ужъ родимая!
И не слушай лучше про мою ты жизнь.
Ты выслушай-ка про мою погибель.
Въ ночь пасхальную — онъ (мужъ) убить меня хотѣлъ:

20.

В́ен́ кучкат́ эзда сас́ јалганц марта,
Матфу куч́еман́ равд́ж́а п́иваҥкса,

20.

Въ самую полночь онъ пришелъ съ товарищами,
За чёрнымъ пивомъ меня въ погребъ послалъ,


  1. Ряпки — село.
  2. Павай — одно изъ именъ, которое дается каждой мокшанской женщинѣ по выходѣ ея за-мужъ. Такихъ именъ нѣсколько — болѣе употребительныя — мазај, павај, тӓз́ӓј, в́ӓж́ӓј.