Парениси́съ/Сло́во ѕ҃

From Wikisource
Jump to navigation Jump to search
А҆́ще бꙋ́кви непра́вилнѣ зрѧ́тсѧ, грѧдѝ сѣ́мо, да грамматоси́ры є҆́млеши.
Кни́га ст҃а́гѡ є҆фре́ма, гл҃емаѧ гре́ческимъ ѧ҆зы́комъ парениси́съ
Сло́во є҃, наказа́нїе ѡ҆ рꙋкодѣ́лїи

Того́же ст҃а́гѡ и҆ прпⷣбнагѡ ѻ҆ц҃а̀ на́шегѡ є҆фре́ма,
наказа́нїе ѡ҆ рꙋкодѣ́лїи.

слоⷡ҇
ѕ҃
По рꙋ­ч­нѣ́мъ дѣ́­лѣ не пре­не­мо­га́й. мно́­жи­цею бо вло­жи́­т­ти­сѧ по́­мыслъ гл҃ѧ: ꙗ҆́кѡ ни­ко­ли́­же и҆́мамъ на­вы́­к­нꙋ­ти се­гѡ̀ рꙋ­ч­на́­гѡ дѣ́­ла, бо́­ленъ бо є҆сѝ и҆ не́­мо­щенъ, и҆ то́­щ­на­гѡ дѣ́­ла се­гѡ̀ не мо́­же­ши те­рпѣ́­ти до ко­н­ца̀, се́ бо тѧ̀ на­ча́­ша ᲂу҆́до­ве бо­лѣ́­ти ѿ трꙋ­да̀, не бо̀ на­вы́клъ є҆сѝ тѧ­жа́­ти. но пре­ше́дъ и҆дѝ ѿ­ню́­дꙋ­же є҆сѝ при­ше́лъ, и҆́бо ре­чѐ: а҆́ще хо́­ще­ши бо­ѧ́­ти­сѧ бг҃а, и҆ та́­кѡ спа­се́­ши­сѧ. ты́ же ꙗ҆́кѡ вѣ́­ренъ не ᲂу҆кло­ни́­сѧ та́­цѣ­ми по́­мы­слы, но те­р­пѝ бг҃а ра́­ди, при­зы­ва́­ю­ща­го тѧ̀ въ своѐ црⷭ҇тво. то́й бо ре­чѐ: маⷴ҇
заⷱ҇ ѻ҃в
лꙋⷦ҇
заⷱ҇ п҃д
а҆́ще и҆́ма­те вѣ́­рꙋ, ꙗ҆́кѡ зе́­р­но го­рꙋ́­ш­но. ре­че́­те го­рѣ̀ се́й: пре­й­дѝ ѿсю́­дꙋ, и҆ пре́­й­детъ, и҆ ни­ч­то́­же не­воⷥ­мо́­ж­нѡ є҆́сть ва́мъ. и҆ мы̀ ᲂу҆́бѡ, воⷥ­лю́­бле­н­нїи, да те­р­пи́мъ, не бо̀ на чл҃ка ᲂу҆по­ва́­хомъ, и҆́же не воⷥ­мо́­жетъ спа­стѝ, на на бг҃а спа­са́­ю­ща­го ᲂу҆по­ва́­ю­щыѧ на́нь. ѱаⷧ҇ рк҃д на­дѣ́­ю­щї­й­бо­сѧ на гдⷭ҇а, ꙗ҆́кѡ го­ра̀ сїѡ́нъ не по­дви́­жи­т­сѧ. и҆ па́­ки: бл҃жи́тъ дх҃ъ ст҃ы́й ᲂу҆по­ва́­ю­щыѧ на гдⷭ҇а. ѱаⷧ҇ п҃г гдⷭ҇и бж҃е си́лъ, бл҃же́нъ чл҃къ ᲂу҆по­ва́­ѧй на тѧ̀. те­р­пѝ ᲂу҆́бѡ, воⷥ­лю́­бле­н­не, гдⷭ҇а ра́­ди. а҆́ще ᲂу҆́бѡ кни́­гамъ, и҆́м­же ᲂу҆чи́­л­сѧ є҆сѝ, и҆ пре­те­р­пѣ́лъ є҆сѝ трꙋ­да̀ то­ли́­ка. а҆́ще же хꙋ­до́­же­ствꙋ ми́­ра се­гѡ̀, пре­те­р­пѣ́лъ є҆сѝ трꙋ­да̀ то­ли́­ка. па́­че ᲂу҆́бѡ до́­л­ж­ни є҆смы̀ ны́­нѣ пре­те­р­пѣ́­ти гдⷭ҇а ра́­ди всѧ̑. пи́­шетъ бо: ѱаⷧ҇ рк҃з пло­ды̀ трꙋ­дѡ́въ сво­и́хъ снѣ́­си. бл҃же́нъ є҆сѝ и҆ до­бро̀ те­бѣ̀ бꙋ́­детъ. и҆ а҆пⷭ҇лъ за­по­вѣ́­да­етъ гл҃ѧ: є҆феⷭ҇
заⷱ҇ ск҃з
сво­и́­ма рꙋ­ка́­ма дѣ́­ла­й­те бл҃го́е, ꙗ҆́кѡ да не тѣ́мъ є҆ди́­нѣмъ то́­к­мѡ дѣ́­ла­ю­ще ꙗ҆́сти, но и҆ тре́­бꙋ­ю­щимъ да­ѧ́­ти ѿ сво­и́хъ трꙋ­дѡ́въ. то́­щ­нѡ ᲂу҆́бѡ да бꙋ́­детъ всѣ̑мъ на́мъ, є҆́же и҆з­ба́­ви­ти­сѧ ѿ грѣ­хѡ́въ на́­шихъ. а҆́ще бо мы̀ хо́­щемъ, и҆з­ба́­ви­м­сѧ. са́мъ бо гдⷭ҇ь ре­чѐ: маⷴ҇
заⷱ҇ к҃
про­си́­те и҆ да́­ст­сѧ ва́мъ. всѧ́къ бо про­сѧ́й прї­е́­млетъ и҆ и҆ща́й ѡ҆брѣ­та́­етъ, и҆ то­л­кꙋ́­ще­мꙋ ѿ­ве́­рзе­т­сѧ. то­мꙋ̀ сла́­ва во вѣ́­ки вѣ­кѡ́въ, а҆ми́нь.

  This is a translation and has a separate copyright status from the original text. The license for the translation applies to this edition only.
Original:

This work was published before January 1, 1929, and is in the public domain worldwide because the author died at least 100 years ago.

Public domainPublic domainfalsefalse

Translation:

This work was published before January 1, 1929, and is in the public domain worldwide because the author died at least 100 years ago.

Public domainPublic domainfalsefalse